Учење заната - шегрти и калфе |
|
Пре доношења Уредбе о еснафима није било обавезно да шегрт полаже калфенски испит. Шегрт је полагао испит пред испитним одбором састављеним од старешина еснафа. Испит се састојао из практичног и усменог, теоријског дела, у коме је шегрт одговарао на питања: како се одређени занат ради, какав је алат потребан, како се рукује алатом, од каквог се материјала обавља производња, како се прерађује и припрема сиров материјал итд. За практичан део испита шегрт је морао да изради тзв. пробу, односно да направи одређени предмет и тако покаже потребно знање и вештину. Када положи калфенски испит, шегрт је произведен у калфу, приликом чега је плаћао еснафску таксу. Према Еснафској уредби, калфа је могао да полаже мајсторски испит тек када постане пунолетан и после најмање две године обављања заната. Калфенски стаж је трајао најмање четири године, а често и дуже, јер су мајстори, нарочито оних заната који су трпели велику конкуренцију, настојали да онемогуће калфама да постану мајстори. Радно време калфи трајало је између 16 и 18 часова дневно. За свој рад калфе су исплаћиване најамнином. Постојале су две врсте најамнина: најамнина од времена и најамнина од комада (тј. за сваки израђени комад). Ајлук је била најамнина на дужи период (три месеца, пола године и годину дана) Калфе су постајали мајстори после положеног мајсторског испита. Пре полагања испита калфе су морале да прибаве дозволу од надлежне полицијске власти. По одобрењу еснафске скупштине која је именовала испитну комисију, и након плаћања еснафске таксе, калфа је приступао полагању испита. Када положи мајсторски испит, кандидат је проглашаван за еснафског мајстора, уписиван је у мајсторски протокол и добијао је мајсторско писмо с еснафским печатом, потписом старешине и овером надлежне полицијске власти. На тај начин се стицало право на самостално обављање заната. |