Ради заштите својих интереса и регулисања права и обавеза, занатлије су некада биле организоване у посебна удружења - еснафе. Турско уређење је имало велики утицај и на формирање еснафа у Србији у првим деценијама XIX века. Еснафи тада нису имали писаних правила, већ су се поштовали наслеђени еснафски обичаји. Многа еснафска питања и проблеме решавао је сам кнез Милош коме су се тим поводом занатлије обраћали.

Законски нерегулисано стање владало је све до 1847. године, када је донета Уредба о еснафима, којом је у Кнежевини Србији установљен властити еснафски режим. Доношење Уредбе о еснафима изискивала је све већа потреба да се занатство у Србији заштити од иностране занатске конкуренције, трговине, нарочито увоза занатских и индустријских производа који су угрожавали домаћу занатску производњу, као и од конкуренције приучених и сеоских занатлија.

Еснафска организација је штитила своје чланове и помагала им, обезбеђивала монопол над занатском производњом и борила се против штетних утицаја и конкурентских тенденција. Сваки еснаф је имао свој печат на којем су најчешће били симболи одређеног заната.

Са развојем капиталистичких односа, еснафске организације су, крајем XIX и почетком XX века, све више губиле оправданост свог постојања. Занатство и његову организацију угрожавала је нагла индустријализација и модернизација живота. Стари занати су одумирали, еснафске касе су остајале празне.

Осамдесетих година XIX века формирана је у Србији организација Занатлијско удружење, која је имала Главни савезни одбор и Месне одборе у градовима. Орган овог удружења био је часопис Српски занатлија.