Ткање

Занат се појавио у периоду неолита. Обично су женски чланови домаћинства ткали за потребе самог домаћинства, али понекад и за потребе тржишта. Углавном су израђивани предмети за опремање домаћинства: вунене прекривке, пешкири, завесе, столњаци, тканине за одевне предмете и сл.

Некада је ткању претходио дуг и сложен процес прераде текстилних сировина животињског и биљног порекла: конопља, лан, памук, вуна, нити свилене бубе...

У технике прераде спадале су: чешљање, предење, бојење и др. Најчешћа ткачка справа је хоризонтални разбој, док се вертикални разбој рецимо углавном користо за израду ћилима у Пироту.

Најчешће се ткало у две и четири нити. За израду украса користиле су се допунске технике попут ткања на дашчицу, клечања или ткања на нитићу. Најраскошнији производи рађени су у техници клечања.

Ова техника се дуго одржавала у виду кућне радиности. У последњих петнаестак година занат доживљава релативну обнову оснивањем бројних удружења и задруга у Београду и неким другим градовима у Србији. Често се на овај начин израђују уникатни предмети за одевне потребе или за текстилно покућство.

Иако се ради о једном од актуелно највиталнијих заната у Србији и даље постоји хроничан проблем с пласманом и неразвијеним тржиштем за ове производе.

Подели