Ковачки занат развио се још у гвозденом добу (око 1.000 год.п.н.е.) када се знање о топљењу гвожђа проширило Блиским Истоком и Старом Грчком. У Српској средњовековној држави су постојала читава села у којима се становништво бавило овим занатом, нарочито ако су она била у близини манастира.

Ковачи су највише израђивали пољопривредне алатке: плугове, раонике, дрљаче, мотике, лопате, ашове, српове, косе, грабуље, затим делове за кола, секире, опрему за огњиште, али и амајлије, поткивање коња и крава, поткивање точкова кола, израду плугова и поправљање разних алата.

Ковачки алат подразумева: разне врсте чекића, модерна и ковачка клешта (каква су се некада у ковачницама израђивала), затим наковањ од специјалног гвожђа, савремену пећ за разлику од некадашње пећи од цигле, машину за заваривање, радни сто, ковачки шкрипац и остали радни прибор.

Занимљивост

Прилив индустријских производа представљао је претњу за све занате, па и за ковачки. Ковачки еснаф се штитио од овакве конкуренције. Забележено је да је на еснафском скупу 1903. године донета одлука да ''нико од мајстора не сме оправљати фабрикантске производе и да се мајстор који то чини казни са 10 динара у корист еснафске сиротиње.''