Сматра се да је бакарно посуђе најпре израђивано у старим цивилизацијама Персије и Индије, које су биле богате бакарном рудом. Овај занат је у наведеним културама забележио највише домете.

Иначе казанџијски еснаф био је прво занатско удружење где су занатлије постале и трговци бакром, калајем и разним казанџијским производима.

Некада су велики казанџијски центри код нас били Пирот, Ниш и Призрен, а данас се још могу наћи у Београду, Ваљеву, Новом Саду, Лесковцу и Врању. У казанџијској радионици најважнији су били наковањ, мех за дување ватре, дрвени и метални чекићи, казанџијска клешта, турпије, маказе и многи други алати.

У данашње време казанџије се баве само производњом казана за печење ракије, казана за топљење масти и искувавање рубља, прскалица за виноград, котлића и сл.

У сваком случају, док је домаће ракије, биће и казанџијског заната.