Сарачки занат је вештина прављења разних предмета од коже као што су: опрема за коње, опасачи, каишеви, торбе , кубуре, бисаге, бенсиласи, ''кубуре'', плетене канџије, ремење и сл.

Сам процес прераде и припреме коже је подељен у три фазе, а најпре их је сам сарач обављао, затим се кожа набављала од варги и напослетку, сарачи су почели да користе фабрички обрађену кожу.

Сарачки алат је многобројан и подразумева мноштво различитих ножева , сечива , маказа , зумби, калупа … Ово је занат који је данас јако редак и на издаху, јер индустријска производња у потпуности замењује потребе некад неопходних сарачких радионица.

Средином XX века се занат нагло губи услед модернизације пољопривреде и производње пластичних маса. На тржишту се тада појављују одговарајући јефтинији производи којима ручни рад не може да парира са ценама.

Последњи изучени вршачки сарач је до 1975. године израђивао запрежну опрему, а касније се преоријентисао на другу сарачку галантерију: каишеве, оковратнике, футроле за бритве, ножеве и пиштоље, каишеве за псе и др.