Грнчари се баве израдом судова за чување и припремање хране, судова за ношење и држање течности и разног другог посуђа… Печена глина се назива грнчарија (итал. теракота). Често се назива и народном керамиком. Развијана је где год је било налазишта црвене глине.
|
|
|
|
Грнчарски занат је био један од најразвијенијих заната на простору целе Србије. После Другог светског рата грнчарска производња нагло опада. Овај занат био је веома значајан јер је задовољавао основне потребе становништва. |
Грнчарија је израђивана обично у градским занатским центрима. Познати грнчарски центри у Србији били су: Пирот, Бела Паланка, Ниш, Врање, Неготин, Зајечар, Призрен, Косовска Митровица, Приштина, Аранђеловац. У знатно мањем обиму и измењеном структуром производње, грнчарство опстаје и данас.
Начин израде је следећи:
Најпре се одабере одговарајућа врста земље која се меша са водом како би се добила тестаста маса спремна за ручно обликовање, са или без употребе грнчарског точка. Грнчарија се потом пече у специјалним пећима, даље следи постепено сушење и евентуално осликавање и украшавање. |
|
На Балкану постоје четири различите технике израде грнчарије. То су:
- грнчарија рађена руком;
- грнчарија рађена на ручном колу;
- грнчарија рађена на ножном колу;
- грнчарија рађена из калупа
Што се тиче технологије материјала, керамика се дели на следеће целине: грнчарију (карактеристична температура око 850 о С), фајанс (1050 о С), мајолику (1050 о С), каменину (1280 о С) и порцелан (1350 о С).
|
