Вез је начин украшавања текстилне или кожне подлоге провлачењем текстилне, кожне или металне нити помоћу игле. Историја веза сеже у дубоку прошлост и постоје његови трагови још у старој Асирији, Египту, Грчкој и Риму. У време византијског царства вештина веза је била веома цењена. Вез свилом, као и вез златном и сребрном жицом тада је доведен до високог занатског нивоа, тако да су постојале професионалне везиље. Вез је био карактеристичан за више друштвене слојеве и свештенство. |
|
У Српским манастирима средњег века такође је негован вез. Овом техником украшавана је црквена одећа и други предмети за богослужење. Поред тога вез је негован и у народу. Њиме су се бавиле жене. Девојке су још од ране младости обучаване у изради веза ради припреме девојачке спреме за свадбу, а у том послу су помагали сви женски чланови породице и заједнице.
|
|
Везом је првенствено украшавана народна одећа. Вез је поуздан показатељ друштвеног статуса, богатства, узраста, регионалних и националних припадности. Познат је богат вез на женским кошуљама на Косову и Метохији, затим у околини Ниша и у области око Власине. Нацрти за вез набављани су од трукера који су израђивали цртеже и преносили их на тканине. |
Поред употребне функције, везени предмети су имали и украсну функцију, као на пример: постељина, завесе, столњаци или дозиднице (куварице) које су штитиле зид изнад шпорета у домаћинствима.
Од XIX века у градовима Србије и Војводине се нарочито развио златовез који је нашој народној култури подарио изузетне предмете високих естетских особина.
|